Sremska poljana

Sremska poljana

Dosadila mi je
Guzva grada
Idem u selo
U tu sremsku poljanu,
Gde se samo na porez žale
Idem da ponovo èujem
Tu nepoznatu pticu
Obedske bare.
Idem da vidim
te hvalisavce
i da èujem:
ma bogati smo:
nikad nam ovako
rodilo nije.
Da znam ih
I da nisam izrastao
Iz njihovih prljavih pelena,
Poverovao bih
Da je tu
Sve tako.
A da nisam roðen
Ni Sremac ne bih bio.
Idem da vidim
to rodno selo moje
seljake, što su srca
za raonike privezali.
Idem, jer željan sam
mirisa štala
ustajale džibre
i da èujem
nezaboravne šale
stare kazane.
Idem, jer hoæu da budem
Još jednom radostan
A da sa njima delim tugu
O iseèenoj šumi,
Da psujemo majku
Onako seljaèki
Tamo nekom u našoj komuni.
Bez tuèe, bez psovke,
U staroj kazani
Ni jedno leto proveo nisam
Ovoga puta
To neæe biti.
Jer rodilo je
Žito,
Jeèam,
Kukuruz,
Sve vrste šljiva
A dudinja
Kažu, bilo je
Koliko ti bog hoæe
Kazana
Biæe puna,
Hvaliæe se:
Meni je rodilo više.
Ta znam ih,
Jer odrastao sam
Medj njima.
A da nisam roðen
Ni Sremac ne bih bio
Idem u tu sremsku poljanu
U to rodno selo moje.

Dexy odlicna je!!!
jel tvoja pesma ili...?

SVINJOKOLJ

Decembar je, zimsko vreme 'ladno,
u potesu nigde ništa nema,
al' domacin uvek posla ima,
zabijaèka treba da se sprema.

Još pre zore rakija se kuva,
dušu 'oæe da ogreje deda
i dok metlom vatru potpaljiva,
na snop stare ogrizine seda.

Dok pod sadžak ogrizinu loži,
modar plamen grli oraniju,
a na mobu još juèe su zvali:
kuma, zeta i prvog komšiju.

Jutro sviæe, voda prokljuèava
i majstori u avliju stižu.
Dlanom o dlan dok si udario,
prvog brava veæ na rem podižu.

Tu paprikaš prestavlja se o'ma'
a za fruštuk džigerica prži,
evo, veè su zaklali i petog
a rakija još ih vruca drži.

Fruštukuju na brzinu, s nogu,
pa se posla dalje pri'vataju,
mast se topi, barotina kuva,
a reduše uštipke spremaju.

Proðe podne i 'vata se veèe,
sve polako privodi se kraju.
Balon s vinom iz snega se smeje
a deca se s bešikom igraju.

Kobasice, krvavice, èvarci,
tu polako kum sa pesmom krene,
po astalu džigernjaèe širi,
a švarglov se naduv'o k'o štene.

U tišini veèera je prošla
caše s vinom zazvone u trenu,
još reduše krofne da iznesu,
pa sa pesmom astalskom da krenu.

Tu uz vino i uz pesme stare
veseli su sedeli do zore,
kad su zadnji zapevali petli,
krenuli su da malo odmore.

Ponekad je kasno biti èovek
al je zato èasno biti èovek-
kad si lud i kad si Sremac dovek.

Znaš me, svete, odranije.
Suze su mi najslanije.
Ja milujem.
Ja se tuèem.
Ja jauèem.
Ja guguèem.
U srcu mi od tambura
dvesta zvezda, trista bura.
U rebrima harmonika.
A u grlu violina.
U podrumu uvek vina.
Pune krvi oranije.

Od ratova i svatova
nema zemlje pijanije.

Sav sam Sremac, eto.
To mi prokleto. Al to mi sveto.

Ajdemo mi, oèi moje-grožðe moje,
svinjskim, vinskim, ruzmarinskim,
rimskim Sremom,
oèi moje,
da virimo u vekove da l' se boje
kad vide da ove lude uginule,
ove lude, batinama umlaæene,
još postoje.

Još nas ima strašno morestvenije
i za ljubav,
i za snove,
i za bdenije.

Oèi moje, vi ste oèin bile moje.
Sad ste moje.

Širok Dunav-grbav Srem.
Teturam se, al' idem.

Trezan Dunav-pijan Srem.
Sve sto ne smem-ja baš smem.

A sremice odushevio sam se. I ti Dexy,ma svaka vam chast!

Kad ja kazem da se nesto ne sme,
onda - ne sme.
Kad ja kazem da se nesto mora,
onda - mora.

U meni se umiljava zora.
Pocetak sam one stare pesme
koja tvrdi da smo dobro ludi,
koja stuca da smo lepog srca.
Jedino nam mozak malo
nije bas u gostima.
Poludi.

Jedno sace ustreptalo
i med nama u kostima.
A sta mozes kad se ne zna
koliko smo sveci,
a koliko ljudi.

Zato su nas, ko god svrati...
Zato su nam, ko god svrati...

A Srem pamti, pa im vrati.

Pogani ste,
ljudi božji,
i prokleti preko mere.

Ni vlast dosta ne poštuješ.
Baš si,
seljo,
svinja prava.

Kad ti doðe gospon finans
muku tvrdu da proždere,
klekni lepo,
pa ga moli
nek ti noæas s ženom spava.

Kaiš steži obavezno,
tj. ako kaiš imaš.

Zlopati se da saèuvaš
za gospoda srce èisto.

Ljubi nogu što te gazi.
Puzi.
Budi ravan psima.

Ako meni ne veruješ,
pitaj popa-on zna isto.

I naravno:kušuj.
Šta æe
tebi,
recimo,
kultura?
Ako radnik ima mozga
èemu onda èinovnici?

Za seljaka dovoljna je
narodna literatura:
bogomoljcu-sveto pismo,
ostalima-sanovnici.

Eeeeee stvarno je super...Sremice,Dexy svaka cast....

BEÆARI

Smirilo se sunce jarko,
pun jemesec sin'o.
Na buretu duga pukla,
iscurilo vino.
Kako kaže ona pesma stara:
preko caša sremacki' becara.

Upregli su dobre konje
u fijaker stari.
S jednog toèka šina spala,
al' ko za to mari.
Zorom jeèi pesma iz ravnice:
tamburaši ne šparaju žice.

Tamburica tiho jeca,
firange se njišu.
Pendžeri se otvaraju,
muškatle mirišu.
Setne pesme razležu se šorom:
to se Sremci prate ranom zorom.
Stevan Vidovic-Brica

VINSKA ZORA

Odavno je ponoæ prošla,
iz birtije stižem kuæi,
tužno škripe stara vrata,
otvaram ih posræuæi.

Tiho pada sitna kiša,
pet'o peva sa visine,
šušti lišæe sa vr' duda:
"Pola pet je, Domacine!"

Radost, tuga, sve u meni
u vinu se zorom kupa,
dok po druk put pet'o peva
i krilima snažno lupa.

Dobauljam do vajata,
Zeljov laje ispred štale,
vidim: dalje neæu moæi,
papuèe mi pospadale.

Zabatrgam na basamku,
jer mi drkæu noge slabe,
starom maèku na rep stado',
pa se spustim na kanabe.

Tek što svedo' oèi snene,
na oranje mati budi:
"Kad si sinoæ beæar bio,
i od jutros junak budi!"

Ne mož' svako vina piti,
nije lako Beæar biti!

Brica, Golubinci

extra su vam pesme.jednom sam citao neku knjigu sa takvim pesmama.

SREMCI

Osim što umu
Da rade, da oru,
timare, prevare,
zarade pare,
da u kafani docekaju zoru.
Da trpe muku,
da se potuku,
da piju vino kao vodu
i na vašaru britvama izbodu;
umu i Bogu da se mole i da vole!

Super je Joko,lepo sto ima jos umetnickih dusa!!!!!!!!

Zmaj

Jedne se jeseni èudo dogodilo,
Srem se poèeo rodom ponositi,
suncokret rodio, žito rodilo,
sve jedro, zrelo, treba kositi.

A Sremcima se baš nije radilo
pa udarili u svadbe i piæe,
starima rintanje veæ dosadilo
a lenjost ušla u mladiæe.

Zarðali srpovi sjajni,
jer sremske ruke lete èašama,
kose miruju, æute kombajni,
a jesen tutnji kao šašava.

Pitaju Sremci :Šta da se radi?
jedan drugoga gledaju kradom,
vreba ih strašna avet gladi
a niko da se pregne za radom.

Tad jedan Ymaj, snažan, bez premca,
doðe, pa reèe: SVE ÆU RADITI,
PRIZNAJTE ME SAMO ZA SREMCA,
ŽELIM U SREMU KUÆU GRADITI!

O NEK TI KUÆA ŠTO PRE NIKNE!
Rekoše Sremci i smeh se prosu.
a Zmaj radostan skoèi, pa vikne:
DAJTE MI SVOJU NAJBOLJU KOSU:

Košulju razdrljio, noge obosio,
ceo Srem se najednom prepao,
jer Zmaj je kosio, kosio i kosio
i kosio, dok nije krepao...

Sad Sremcima lice od kreèa belje,
a lekar gunða, uz vidnu tremu:
SRCE MU JE PUKLO OD ŽELJE
DA BUDE NAJBOLJI KOSAC U SREMU!

Da se ne bi dizala prašina
sad Zmajevo ime gordo nosi
fabrika poljoprivrednih mašina
na Bežanijskoj kosi.

LJubivoje Ršumoviæ